Trka

Usta su mi suva, pomislio je posle neuspešnog pokušaja da proguta pljuvačku.Teško dišem, ma ne, ne dišem uopšte, nemam vazduha.Očajnički mi fali.Izdrži, bodrio je sebe, tu, odmah iza ugla, tu su štandovi sa osveženjem.Zastaćeš, popiti neki gutljaj vode, malo predahnuti, nadisati se….Neee, ne smem stati, panično je pomislio, moram nastaviti, osvežavaću se usput, nemam vremena da zastanem izgubiću, mnogo ću zaostati, a onda će sve ovo do sada biti uzalud.

Predugo trčim, razmišlja, nema smisla sada odustati jer nikada neću saznati kako izgleda cilj.Nikada me neće prožimati pobednički žmarci, još ima izazova u tom nepoznatom osećaju.Najuporniji, najsnažniji, naj….   stižu do cilja.

Ponekad sve izgubi smisao, noge postanu teške, cilj veoma dalek i potpuno nejasan, tesan grudni koš, pluća nesposobna da udahnu kiseonik, misli sumorne, adrenalin na minimumu.

Poneki gutljaj vode, ostatak vode prosuti na lice, oprobani recept i već je sve drugačije, noge dobijaju novu snagu, misli skoncentrisane, vraćena odlučnost…Dodaj malo, promrlja u sebi, u pogledu se ponovo oslikava odlučnost, doći do cilja.

Advertisements

Žal

Na početku, nameće mi se potreba da naglasim da nikada nisam bio ljubitelj alkoholnih pića, ni onih žestokih, a ni onih koja nemaju taj pridev.Jednostavno nisam razumeo potrebu za rakijicom pred neko jelo, jer moj apetit prevazilazi svaku granicu koja se može smatrati normalnom 🙂 Nikada nisam imao ni potrebu da popijem neko pivo, konjak (kako to već priliči u in svetu) posle jela, a radi boljeg varenja, jer da kucnem u drvo, moj želudac, a i creva vare prste da poližeš 🙂 Večernja sedeljka uz bocu vina…hmm možda bi mi i prijala, ali jednostavno, nisam svik’o.

Da se razumemo, nisam ni od onih hrišćana koji akohol smatraju đavoljom rabotom, bilo je tu i tamo 4-5 opasnih druženja sa alkoholom, gde je naravno on izlazio kao neprikosnoveni pobednik, pa onda još jedno 5-6 gde je rezultat bio nerešen.Nisam baš toliki perfekcionista da prebrojavam ona druženja sa pojedničnom flašom piva (crnog), ponekim pelinkovcem, zalutalim špricerom, dešavala su se.

E sad, nije taj moj animozitet sa alkoholom glavni krivac što sam i kafanu izbegavao, ali je nekako spoj tog malo pre pomenutog alkohola i muzike koja se sluša, uglavnom, u trenucima kada je „alkohola poplava“, kafanu u sferama mog interesovanja postavio na počasno poslednje mesto.Radi iskrenosti, moram da priznam da sam se baš dobro ošašavio jednom prilikom uz muziku dvojice akustičara, koji su cepali domaći i strani stariji rok i pop.Nikada nisam bio ljubitelj narodnjaka i sećam se kako me je pokojna keva sablažnjavala slušanjem „Radio Šapca“ i valjda to poistovećivanje kafane, narodnjaka i alkohola kod mene stvara mit, koji nikada nisam ni pokušao da razbijem.

Znam da se mnogi neće složiti sa mnom, ali prihvatite da smo različiti, samo onoliko koliko i sam to prihvatam 🙂

(Naglašavam da starogradsku muziku doživljavam dijametralno drugačije od narodnjaka, ali o tome nekom drugom prilikom)

Danas veoma teško povlačim crtu između kafane i kafića…ajde sad, postoje različita mišljenja, ali dozvolite da je ovo moje, kao nemog posmatrača današnjeg pravca razvoja ugostiteljstva.Nema neke jasne podele koja se muzika gde i kada sluša i sve mi to pomalo liči na malu globalizaciju.

Elem, na nagovor jednog prijatelja, neko veče odoh u kafanu ili kafić (još uvek ne znam gde sam bio) u kojem se sluša isključivo narodna muzika.Nisam se nešto opirao, bilo mi je važno da se drugar dobro oseća.I tako u ćaskanju, trudeći se da svojom pričom umanjim uticaj muzike na naše druženje, jedna pesma mi privuče pažnju….Priznajem, oborila me, kupila za neko duže vreme.Sreća ili ne, ali su je to veče više puta ponovili i od mene stvorili fana.

Izvinjavam se što ću postujući tu pesmu, pomalo poremetiti muzičke standarde, utvrđene na ovim blogovima 🙂

P.S. A ponadali ste se da ne pišem o njoj 😀

P.S. 2 Zbog problema sa zaštitom spota, postovao sam dostupnu, a samim tim ne i najbolju verziju pesme.

Piše mi se….nešto ljubavno

Danima prilazim tastaturi i ukočeni prsti odbijaju da slože slova koja blago haotično lutaju glavom.Nisu prsti krivi, nije ni mozak, mirim se sa činjenicom da niko nije kriv (mir, mir, mir niko nije kriv).

Takvo vreme došlo.Pokušam ovo, pokušam ono, ne uspeva.Pokucam na vrata, nikog iza njih.Kucnem i na prozor, ne odustajem….više niko ne živi tu.

Uporno sakupljam zrnca peska koja neumitno cure kroz prste, svakom poklanjam posebnu pažnju i uporno ga vraćam u šaku u nadi da ću ga ovaj put sačuvati.Izgubim ih ponovo, ali ne odustajem.

Slažem i premeštam po folderu „Sećanja“ i uvek mi se učini da sam nešto zaboravio ili neopravdano skrajnuo, iznova premeštam particije, određenim događajima dajem veću važnost.Čuvam te.

I piše mi se….nešto ljubavno, onako po sećanju…..

Vreme, prošlo i došlo

Prošlo je to vreme…

…kada sam izvirivao preko kapije, zagledao se u daljinu i tražio tvoj lik koji se tamo negde nazire.

…kada sam s nestrpljenjem očekivao tvoj povratak, pitajući se zašto u opšte i odlaziš…

…kada sam žudeo za onim osmehom koji si uvek nosila sa sobom i kada si odlazila i kada si dolazila.

…kada si se samo meni vraćala.

Došlo je vreme….

…kada više ne gledam u daljinu, nemajući kome da se nadam, navikavajući sebe da živim bez osmeha.

…kada sam sve žudnje u sebi ubio…ćovek bez želja.

…kada svoj osmeh donosiš nekom drugom, a treperiš i sama dok ga ne ugledaš.

…kada pripadaš njemu.

 

Posebno mesto

Na Posebnim mestima čuvam novac, skrivajući ga od drugih u nadi da ga neće naći niko, ponekad i sami mi, da bi ga duže sačuvali.

Na Posebnom mestu čuvamo i kolače, koje smo teškom mukom oteli od dece, a sve u svrhu „da potraju još malo“ stavljamo ih na Posebna mesta.

Na Posebno mesto bacamo i đubre, jer kao takvo nam ne treba više, a ono što nam ne treba bacamo, dakle(m), na Posebno mesto.

Posebno mesto je i ono, gde kad-kad uletimo na vrat na nos naravno zarad sebe, da bi na tom Posebnom mestu priuštili sebi neko telesno olakšanje.

Ne jednom sam se zapitao, kakvo li je to Posebno mesto u tvom srcu, za mene skrojeno….

 

Sitni je sat…

…iz mene reči ponovo ne izlaze.Škrtarim.Ne verbalizujem.Da me ne boli, štipao bih se, da proverim da li sam živ.

Noćašnji lajtmotiv…..

 

Ljubav ne pobeđuje, nijedna od stotine
To su samo drevne zablude, više izmišljotine
Maslo ludih pesnika, prevejanih lisaca
Raznih muzikanata, glumatala i pisaca

Znam, ljubav ruši zidine ponosa i taštine
Ali bajke da pobeđuje – to su budalaštine
Lako je izigraju, kao trsku slome je
Nikoga ne porazi sem onoga u kome je

Romeo i Julija pravila su kršili
Sitnim slovom počeli, pa krupnom tačkom tu priču završili
Na vernost se zakleli, samo srca sledili
Da je tužno, tužno je, al’ nisam ubeđen da su pobedili

Ljubav je tek akrostih, refren stare arije
Takvi nikad ne pobeđuju, ma to su koještarije
Utvrda bez stražare, poharama krunjena
Naivna i ranjiva, zanesena i zbunjena

Orfej se oglušio o pretnje i pridike
Tamni Hades prošao pa opet ostao bez Euridike

Nesretna Karenjina, crni zar na auri
Inicijal Puškina zorom ugraviran na kobnoj čauri

Okraj oka tinjaju mali zlatni grumeni
Daj mi Bože stih da utešim jedan nosić rumeni
Ljubav nosi dolamu od vilinskog prediva
I možda ne pobeđuje, ali je zato NEPOBEDIVA

Duško Radović

Kaže Duško Radović na kraju Ženskih razgovora: 
Namerno sam došao u ovom sakou. Kažem „namerno“ jer bih želeo nešto da dokažem… A ovaj sako ce mi poslužiti kao dokaz. To je fleka malo neobična, ne malo,nego prilično neobična… Bila je, najpre, mala,jedva vidljiva, a zatim je rasla, širila se i trenutno ima ovaj obim. Plašim se da će kroz mesec, ili dva, biti znantno prostranija. Vas sigurno zanima o čemu se radi? Slažem se…to i jeste izuzetno zanimljivo, zato me slušajte pažljivo.
Ovo je fleka od ženskih suza! Da, od onih krupnih i gorkih suza, koje su te jadne i nesrećne žene prolile na mom ramenu! One već mesecima, mogu slobodno reći i godinama, jecaju i plaču…tražeći i ne nalazeći utehe. O čemu se zapravo radi? Vidite, ja nisam oženjen… Eto, prosto, nisam se ženio. Verovatno iz straha od te velike odgovornosti. Misleći najlepše o braku, ja se bas zato nisam usudio u njega ući. To nije nikakva sreća! Naprotiv! Ali, mislim da je baš pošteno! Jer, pogledajmo dalje…vratimo se ponovo na fleku! Znate li čijih je suza najviše, da tako kažem, u ovom jezeru tuge i bola? Udatih žena! Da, da, dobro ste čuli- udatih zena! One su najčešće dolazile na ovo rame, na ovaj zid plača…tu su, nemoćne i slabe, grcale i gušile se u suzama! A zašto? Zapitajmo se, najzad, zašto? Eh, drugovi,drugovi! Umesto što je JA nosim na ramenu, VI bi ste ovu fleku morali nositi na svojoj savesti!
Da! Ova fleka je teška optužba protiv muževa! Vaše žene su nezadovoljne i nesrećne, drugovi! I umesto da se smeju i maze na vasem ramenu, one dolaze da plaču na mom! Molim vas? Pogledajte! Ako ja lažem, ne laže fleka!

35190_sevka23_ahl